Lorens Binjon: "Zmajev let"

Slobodan izraz ideja na slikama Dalekog istoka, njihova suptilnost i fleksibilnost raspoloženja, u velikoj meri se mogu pripisati klasičnim kineskim majstorima, i onim japanskim majstorima koji su radili po ugledu na kinesku tradiciju. Uglavnom su to bili učeni pesnici, filozofi ili sveštenici - ljudi predani misli i meditaciji, koji su imali ideje o životu i svetu koje su želeli da izraze. Tehnički uslovi, koje ćemo sada razmotriti, bili su takvi da brzina izvođenja ne samo da je bila moguća i izvodljiva, već u nekim slučajevima neophodna, a slika nečega o čemu se strasno kontempliralo ispoljila bi se na svili ili papiru sa sjajem i neposrednošću lirske pesme.

U Evropi su prevladavali potpuno drugačiji uslovi. Slikarstvo je bila veština koja je zahtevala dugu, napornu i tešku obuku. Razvoj je išao naviše, od teškog rada i trgovine radnika do nezavisnog izraza uma i duha. Iako su, kako verujem, jednostavno skicirani pogledi na život i shvatanje čoveka i prirode bili ti koji su imali glavnu ulogu u određivanju aspekta i karaktera umetničkih dela, ipak ne možemo zanemariti stvarne materijale koji su se koristili kao i tradicionalne metode rada.

Mario Topolšek: "Ćigung metod u brizi o zdravlju čoveka"

odnosno
MEDICINSKI ĆIGUNG
- veština prirodnog načina
zdravog života, preventive i
samoisceljivanja

Ćigung i tajđićuan vežbe
dostupne su svima: starima i
mladima, ženama i muškarcima,
zdravima i bolesnima

Ćigung, veština kultivisanja i harmonije vitalne energije, prekrasna je perla u širokoj paleti kineskih metoda za održavanje dobrog zdravlja, koja od starih vremena pa sve do današnjih dana ima veliku popularnost među ljudima svih profesija i godina starosti.

Ova veština štiti um i telo od bolesti, može da pomogne da se zaustavi i izleči neka bolest, da razne vrste terapija budu delotvornije, donosi dugovečnost, radost i sreću, a to su otkrili i potvrdili kroz hiljadugodišnju praksu mnoge generacije istraživača, lekara, kaluđera i majstora borilačkih veština.

Čovek je samo delić prirode, i celo njegovo fizičko i psihičko biće podložno je uticaju raznih energija, a što je u Kini poznato i poštuje se već nekoliko hiljada godina.

Nebojša Barać: "Ibn 'Arabi – «Najveći majstor»"

Malo ljudi je toliko duboko proniklo u dubine božanske stvarnosti i jedinstva kao sufi Ibn 'Arabi i umelo to da izloži i izrazi na toliko svestran način na korist svih, a njegov uticaj na opšti razvoj sufizma ne može biti precenjen. Na arapskom mu je data počasna titula Ash-sheikh al-akbar, „Najveći majstor“. Bio je potomak Hatima Taja, koji je među Arapima još uvek poznat kao najvelikodušniji čovek koji je ikada živeo. Rođen je 1164. godine u Španiji, a jedno od njegovih imena bilo je i „Andaluzijac“.

Njegov otac beše prijatelj Abdula Kadira Džilanija, takođe jednog od najvećih sufijskih majstora i osnivača jednog od najvažnijih derviških bratstava - kadiri reda. Navodno je pod njegovim uticajem odlučio da svom sinu pruži najbolje moguće obrazovanje, budući da je ovaj u njemu video neobično nadarenog dečaka. Tako je Ibn 'Arabi otišao u Lisabon gde je studirao pravo i islamsku teologiju. Posle toga, još uvek dečak, otišao je u Sevilju, gde je sa najvećim učenjacima svog doba proučavao Kuran i proročku tradiciju. Tu se brzo istakao svojim intelektualnim sposobnostima i uprkos strogoj disciplini škola, sve svoje slobodno vreme uglavnom je provodio u društvu sufija.

Đalal Al Ahmad: "Tuđe dete"

Dobro, šta je trebalo da uradim? Moj muž nije bio spreman da brine o meni i detetu. O detetu koje nije bilo njegovo. Detetu mog bivšeg supruga, koji me je ostavio i koji takođe nije hteo da ga prihvati. Da je neko drugi bio na mom mestu, šta bi uradio? Pa ja sam takođe morala da živim. Da me je i ovaj muž ostavio šta bih radila? Morala sam nekako da se otarasim deteta. Jednoj neiskusnoj ženi kao što sam ja ništa drugo nije moglo da padne na pamet. Nisam znala ni neko mesto ni neko drugo rešenje. Nije da nisam znala, znala sam. Znala sam da dete mogu da dam u dom, ili u neko slično odvratno mesto. Ali, otkud sam mogla da znam da će da ga prime? Kako sam mogla da budem sigurna da neće da odugovlače, ili da me možda osramote i mene i dete svakakvim imenima nazovu? Kako? Nisam htela da se tako završi. Istog dana predveče, kada sam to uradila i kad sam se vratila kući i ispričala majci i komšinicama šta sam učinila, jedna od njih, ne znam koja, je rekla: „Pa dobro ženo, mogla si dete da odvedeš u dom, ili da ga ostaviš u sirotište, ili...“ Ne znam koja je mesta još pomenula, ali istog trenutka moja majka joj je rekla: „Misliš da bi joj dozvolili? Ha!“ Uprkos tome što je i meni samoj tako nešto padalo na pamet, dok je naša komšinica to govorila, srce ponovo poče da mi se kida i ja samoj sebi rekoh: Ej, ženo! Otkud znaš da ti ne bi dozvolili kada nigde nisi ni bila?“ Malo zatim rekoh majci: „Eh, kamo sreće da sam tako uradila.“ Ali, nisam bila upućena. Nisam bila sigurna da će mi dozvoliti. Tog trenutka već beše kasno. Reči te žene kao da su čitav jedan svet pun tuge na moje srce svalile. Sve one slatke reči mog deteta počeše da mi naviru u sećanje. Nisam više mogla da izdržim. Ispred svih komšinica počeh gorko da plačem. Ali koliko i to beše pogrešno! Svojim ušima sam čula kako je jedna od njih kroz zube promrmljala: „Sada još i plače! Nikakvog stida nema...“ Ali, majka mi ponovo priteče u pomoć. Mnogo me je utešila. Pa dobro, istinu je i rekla, zašto bih ja, koja sam u cvetu mladosti, toliko mnogo tugovala zbog jednog deteta? I to upravo kada moj muž neće da me prihvati sa detetom. Sada puno vremena ispred sebe imam, mogu troje-četvoro da rodim.

Anatomski crteži Leonarda da Vinčija

Leonardo:
Unutrašnji organi žene

Đorđo Vazari u svojim Životima znamenitih slikara, vajara i graditelja pripoveda da se Leonardo da Vinči tokom boravka u Milanu sa „velikom pažnjom posvetio proučavanju građe ljudskog tela, uz pomoć, a i sa svoje strane pomažući, mesera Marka Antonija dela Torea koji je među prvima bacio svetlo na anatomiju, do tada izgubljenu u senima neznanja. U tome mu je mnogo pomogao Leonardo, koji je sastavio knjigu sa crtežima u crvenoj kredi, obrisa izvučenih olovkom, kostiju i mišića koje je secirao sopstvenom rukom.“

Ovi crteži, pored toga što imaju izuzetnu naučnu vrednost, predstavljaju i svojevrsna umetnička dela, koja na najbolji način potvrđuju svestranost Leonardovog genija.

Prof. dr Aleksandar B. Nedeljković: "O noći 16. juna 1816. na Ženevskom jezeru"

Džon Vilijem Polidori
(1795-1821)

Svet se brzo menjao, tih godina; Evropa se, iako sada bez Napoleona, kretala ka jednoj budućnosti u kojoj mnogi aspekti društvenog i duhovnog života više nisu mogli biti isti kao pre njega. Ideali slobode i jednakosti svih ljudi, razbuktani četrdeset godina ranije Američkom revolucijom (1776) i nastavljeni Francuskom građanskom revolucijom (1789) koja je označila i kraj Srednjeg veka, nisu nestali Napoleonovim porazom; kad su se stišali odjeci topova sa Austerlica, Borodina i Vaterloa, a Bonaparta odveden u svoj Hag, u svoj Ševeningen (zvani Elba), Evropa se time nije vratila na staro, naprotiv. Čak ni vožnja kola po drumu više nije bila ista: ranije je vozio kako je ko stigao i hteo, levom stranom, desnom, ili sredinom, ali u svim zemljama koje je Napoleon makar i privremeno osvojio, sve do Dubrovnika (gde je tada itekako bilo Srba) i do Moskve, zadržalo se i evo i sad je na snazi francusko pravilo da na svakom drumu svako mora voziti desnom stranom. (Ali u Engleskoj ne, jer Napoleon nikada nije osvojio Englesku.) Srbi su – narod raštrkan, politički i dijalekatski heterogen, ali vrlo uporan – nastavili svoju revoluciju, svojim Drugim ustankom (1815) i time ponovo stavili sebe na samu prvu liniju evropskog fronta odbrane od turske agresivne tiranije. Nedugo posla prvih parobroda na okeanima, evropskim kopnom su krenule prve lokomotive! – bili su to tehnološki događaji koji će bitno izmeniti teoriju i praksu ratovanja, ali i svetsku privredu. Za samo nekoliko decenija, drveni jedrenjaci, svejedno da li civilni ili vojni, postali su stvar romantične prošlosti. (Poslednja u istoriji iole značajnija bitka drvenih jedrenjaka odigrala se 1827. kod Navarina, na zapadnoj strani Peloponeza, gde su flote zapadnih zemalja udružene sa ruskom flotom uništile tursku flotu, što je u kratkom roku donelo slobodu grčkom narodu a mir i bezbednost istočnom Mediteranu.) Ali su zapravo jedrenjaci otplovili u jednu prošlost koja će verovatno zauvek ostati romantična, jer ima nečeg inherentno romantičnog, prirodnog i divnog u plovidbi drvenim brodom na pogon vetra, ovde na planeti Zemlji.

Andrej R. Protić: "Orfej našega doba"

Nik Kejv

U svetu mediokriteta, čini se da je genijalnost mana. Ponor između mase mediokriteta i genija – nepremostiv je! Ovo naročito važi za poetsko stvaralaštvo, koje ne može uvek lako da se razume, ali treba da se oseti. Stari Heleni verovali su da njihove najveće pesnike nadahnjuju Muze, glasnice bogova – zato se stvarno velikim pesnicima praštalo čak i kada bi se oslobađali rigidnih okova poetske metrike. Estetika poetskog stvaralaštva, menjala se kroz vekove, uvek se prilagođavajući zahtevima svoga vremena, ali zadatak pesme je ostao isti – da oslika ličnosti, pejzaže i događaje na takav način da što bolje prenese na publiku raspoloženje samog pesnika u trenutku dok je „iz višeg sveta“ primao svoje poetsko nadahnuće.

Orfej, najveći pesnik iščezlog sveta antike, posedovao je talenat kojim je parirao i samoj smrti. Sakralna poezija staroga sveta imala je moć da smrtnu ljudsku prirodu, bar na trenutak, izdigne iznad carstva nužnosti i spoji je sa svetom večitih, nestvorenih idejnih monada. To pesništvo se zasnivalo na umeću da se kroz kalupe metričkih ograničenja uverivo prenesu uzvišene ideje, a sam ritam je budio imaginaciju čak i najnemaštovitijih slušalaca.