Lorens Binjon: "Zmajev let"

Slobodan izraz ideja na slikama Dalekog istoka, njihova suptilnost i fleksibilnost raspoloženja, u velikoj meri se mogu pripisati klasičnim kineskim majstorima, i onim japanskim majstorima koji su radili po ugledu na kinesku tradiciju. Uglavnom su to bili učeni pesnici, filozofi ili sveštenici - ljudi predani misli i meditaciji, koji su imali ideje o životu i svetu koje su želeli da izraze. Tehnički uslovi, koje ćemo sada razmotriti, bili su takvi da brzina izvođenja ne samo da je bila moguća i izvodljiva, već u nekim slučajevima neophodna, a slika nečega o čemu se strasno kontempliralo ispoljila bi se na svili ili papiru sa sjajem i neposrednošću lirske pesme.

U Evropi su prevladavali potpuno drugačiji uslovi. Slikarstvo je bila veština koja je zahtevala dugu, napornu i tešku obuku. Razvoj je išao naviše, od teškog rada i trgovine radnika do nezavisnog izraza uma i duha. Iako su, kako verujem, jednostavno skicirani pogledi na život i shvatanje čoveka i prirode bili ti koji su imali glavnu ulogu u određivanju aspekta i karaktera umetničkih dela, ipak ne možemo zanemariti stvarne materijale koji su se koristili kao i tradicionalne metode rada.

Mario Topolšek: "Ćigung metod u brizi o zdravlju čoveka"

odnosno
MEDICINSKI ĆIGUNG
- veština prirodnog načina
zdravog života, preventive i
samoisceljivanja

Ćigung i tajđićuan vežbe
dostupne su svima: starima i
mladima, ženama i muškarcima,
zdravima i bolesnima

Ćigung, veština kultivisanja i harmonije vitalne energije, prekrasna je perla u širokoj paleti kineskih metoda za održavanje dobrog zdravlja, koja od starih vremena pa sve do današnjih dana ima veliku popularnost među ljudima svih profesija i godina starosti.

Ova veština štiti um i telo od bolesti, može da pomogne da se zaustavi i izleči neka bolest, da razne vrste terapija budu delotvornije, donosi dugovečnost, radost i sreću, a to su otkrili i potvrdili kroz hiljadugodišnju praksu mnoge generacije istraživača, lekara, kaluđera i majstora borilačkih veština.

Čovek je samo delić prirode, i celo njegovo fizičko i psihičko biće podložno je uticaju raznih energija, a što je u Kini poznato i poštuje se već nekoliko hiljada godina.

Nebojša Barać: "Ibn 'Arabi – «Najveći majstor»"

Malo ljudi je toliko duboko proniklo u dubine božanske stvarnosti i jedinstva kao sufi Ibn 'Arabi i umelo to da izloži i izrazi na toliko svestran način na korist svih, a njegov uticaj na opšti razvoj sufizma ne može biti precenjen. Na arapskom mu je data počasna titula Ash-sheikh al-akbar, „Najveći majstor“. Bio je potomak Hatima Taja, koji je među Arapima još uvek poznat kao najvelikodušniji čovek koji je ikada živeo. Rođen je 1164. godine u Španiji, a jedno od njegovih imena bilo je i „Andaluzijac“.

Njegov otac beše prijatelj Abdula Kadira Džilanija, takođe jednog od najvećih sufijskih majstora i osnivača jednog od najvažnijih derviških bratstava - kadiri reda. Navodno je pod njegovim uticajem odlučio da svom sinu pruži najbolje moguće obrazovanje, budući da je ovaj u njemu video neobično nadarenog dečaka. Tako je Ibn 'Arabi otišao u Lisabon gde je studirao pravo i islamsku teologiju. Posle toga, još uvek dečak, otišao je u Sevilju, gde je sa najvećim učenjacima svog doba proučavao Kuran i proročku tradiciju. Tu se brzo istakao svojim intelektualnim sposobnostima i uprkos strogoj disciplini škola, sve svoje slobodno vreme uglavnom je provodio u društvu sufija.

Đalal Al Ahmad: "Tuđe dete"

Dobro, šta je trebalo da uradim? Moj muž nije bio spreman da brine o meni i detetu. O detetu koje nije bilo njegovo. Detetu mog bivšeg supruga, koji me je ostavio i koji takođe nije hteo da ga prihvati. Da je neko drugi bio na mom mestu, šta bi uradio? Pa ja sam takođe morala da živim. Da me je i ovaj muž ostavio šta bih radila? Morala sam nekako da se otarasim deteta. Jednoj neiskusnoj ženi kao što sam ja ništa drugo nije moglo da padne na pamet. Nisam znala ni neko mesto ni neko drugo rešenje. Nije da nisam znala, znala sam. Znala sam da dete mogu da dam u dom, ili u neko slično odvratno mesto. Ali, otkud sam mogla da znam da će da ga prime? Kako sam mogla da budem sigurna da neće da odugovlače, ili da me možda osramote i mene i dete svakakvim imenima nazovu? Kako? Nisam htela da se tako završi. Istog dana predveče, kada sam to uradila i kad sam se vratila kući i ispričala majci i komšinicama šta sam učinila, jedna od njih, ne znam koja, je rekla: „Pa dobro ženo, mogla si dete da odvedeš u dom, ili da ga ostaviš u sirotište, ili...“ Ne znam koja je mesta još pomenula, ali istog trenutka moja majka joj je rekla: „Misliš da bi joj dozvolili? Ha!“ Uprkos tome što je i meni samoj tako nešto padalo na pamet, dok je naša komšinica to govorila, srce ponovo poče da mi se kida i ja samoj sebi rekoh: Ej, ženo! Otkud znaš da ti ne bi dozvolili kada nigde nisi ni bila?“ Malo zatim rekoh majci: „Eh, kamo sreće da sam tako uradila.“ Ali, nisam bila upućena. Nisam bila sigurna da će mi dozvoliti. Tog trenutka već beše kasno. Reči te žene kao da su čitav jedan svet pun tuge na moje srce svalile. Sve one slatke reči mog deteta počeše da mi naviru u sećanje. Nisam više mogla da izdržim. Ispred svih komšinica počeh gorko da plačem. Ali koliko i to beše pogrešno! Svojim ušima sam čula kako je jedna od njih kroz zube promrmljala: „Sada još i plače! Nikakvog stida nema...“ Ali, majka mi ponovo priteče u pomoć. Mnogo me je utešila. Pa dobro, istinu je i rekla, zašto bih ja, koja sam u cvetu mladosti, toliko mnogo tugovala zbog jednog deteta? I to upravo kada moj muž neće da me prihvati sa detetom. Sada puno vremena ispred sebe imam, mogu troje-četvoro da rodim.

Anatomski crteži Leonarda da Vinčija

Leonardo:
Unutrašnji organi žene

Đorđo Vazari u svojim Životima znamenitih slikara, vajara i graditelja pripoveda da se Leonardo da Vinči tokom boravka u Milanu sa „velikom pažnjom posvetio proučavanju građe ljudskog tela, uz pomoć, a i sa svoje strane pomažući, mesera Marka Antonija dela Torea koji je među prvima bacio svetlo na anatomiju, do tada izgubljenu u senima neznanja. U tome mu je mnogo pomogao Leonardo, koji je sastavio knjigu sa crtežima u crvenoj kredi, obrisa izvučenih olovkom, kostiju i mišića koje je secirao sopstvenom rukom.“

Ovi crteži, pored toga što imaju izuzetnu naučnu vrednost, predstavljaju i svojevrsna umetnička dela, koja na najbolji način potvrđuju svestranost Leonardovog genija.

Prof. dr Aleksandar B. Nedeljković: "O noći 16. juna 1816. na Ženevskom jezeru"

Džon Vilijem Polidori
(1795-1821)

Svet se brzo menjao, tih godina; Evropa se, iako sada bez Napoleona, kretala ka jednoj budućnosti u kojoj mnogi aspekti društvenog i duhovnog života više nisu mogli biti isti kao pre njega. Ideali slobode i jednakosti svih ljudi, razbuktani četrdeset godina ranije Američkom revolucijom (1776) i nastavljeni Francuskom građanskom revolucijom (1789) koja je označila i kraj Srednjeg veka, nisu nestali Napoleonovim porazom; kad su se stišali odjeci topova sa Austerlica, Borodina i Vaterloa, a Bonaparta odveden u svoj Hag, u svoj Ševeningen (zvani Elba), Evropa se time nije vratila na staro, naprotiv. Čak ni vožnja kola po drumu više nije bila ista: ranije je vozio kako je ko stigao i hteo, levom stranom, desnom, ili sredinom, ali u svim zemljama koje je Napoleon makar i privremeno osvojio, sve do Dubrovnika (gde je tada itekako bilo Srba) i do Moskve, zadržalo se i evo i sad je na snazi francusko pravilo da na svakom drumu svako mora voziti desnom stranom. (Ali u Engleskoj ne, jer Napoleon nikada nije osvojio Englesku.) Srbi su – narod raštrkan, politički i dijalekatski heterogen, ali vrlo uporan – nastavili svoju revoluciju, svojim Drugim ustankom (1815) i time ponovo stavili sebe na samu prvu liniju evropskog fronta odbrane od turske agresivne tiranije. Nedugo posla prvih parobroda na okeanima, evropskim kopnom su krenule prve lokomotive! – bili su to tehnološki događaji koji će bitno izmeniti teoriju i praksu ratovanja, ali i svetsku privredu. Za samo nekoliko decenija, drveni jedrenjaci, svejedno da li civilni ili vojni, postali su stvar romantične prošlosti. (Poslednja u istoriji iole značajnija bitka drvenih jedrenjaka odigrala se 1827. kod Navarina, na zapadnoj strani Peloponeza, gde su flote zapadnih zemalja udružene sa ruskom flotom uništile tursku flotu, što je u kratkom roku donelo slobodu grčkom narodu a mir i bezbednost istočnom Mediteranu.) Ali su zapravo jedrenjaci otplovili u jednu prošlost koja će verovatno zauvek ostati romantična, jer ima nečeg inherentno romantičnog, prirodnog i divnog u plovidbi drvenim brodom na pogon vetra, ovde na planeti Zemlji.

Andrej R. Protić: "Orfej našega doba"

Nik Kejv

U svetu mediokriteta, čini se da je genijalnost mana. Ponor između mase mediokriteta i genija – nepremostiv je! Ovo naročito važi za poetsko stvaralaštvo, koje ne može uvek lako da se razume, ali treba da se oseti. Stari Heleni verovali su da njihove najveće pesnike nadahnjuju Muze, glasnice bogova – zato se stvarno velikim pesnicima praštalo čak i kada bi se oslobađali rigidnih okova poetske metrike. Estetika poetskog stvaralaštva, menjala se kroz vekove, uvek se prilagođavajući zahtevima svoga vremena, ali zadatak pesme je ostao isti – da oslika ličnosti, pejzaže i događaje na takav način da što bolje prenese na publiku raspoloženje samog pesnika u trenutku dok je „iz višeg sveta“ primao svoje poetsko nadahnuće.

Orfej, najveći pesnik iščezlog sveta antike, posedovao je talenat kojim je parirao i samoj smrti. Sakralna poezija staroga sveta imala je moć da smrtnu ljudsku prirodu, bar na trenutak, izdigne iznad carstva nužnosti i spoji je sa svetom večitih, nestvorenih idejnih monada. To pesništvo se zasnivalo na umeću da se kroz kalupe metričkih ograničenja uverivo prenesu uzvišene ideje, a sam ritam je budio imaginaciju čak i najnemaštovitijih slušalaca.

Džo King: "Biografija Buenaventure Durutija"

Buržoazija može podići u vazduh i uništiti
svoj svet pre nego što napusti pozornicu istorije.
Mi nosimo novi svet, ovde, u svojim srcima.
Taj svet raste ovog trenutka.
Buenaventura Duruti

Buenaventura Duruti
 (1896-1936)

Svesti na nekoliko stotina reči životnu priču skoro mitske ličnosti nije lak zadatak. Bez preterivanja se može reći da je Buenaventura Duruti svojom ličnošću simbolizovao hrabru borbu radnika i seljaka u svojoj zemlji, a još više – duh španskog anarhizma.

Rođen je 14. Jula 1896. u Leonu, gradu u srednjoj Španiji, kao sin železničara. Sa 14 godina napušta školu da bi postao šegrt u železnici. Kao i njegov otac, pridružio se socijalističkom sindikatu UGT. Aktivno je učestvovao u štrajku avgusta 1917. godine, do koga je došlo pošto je vlada izneverila dogovor između sindikata i poslodavaca. Ovaj protest je uskoro prerastao u generalni štrajk u celoj oblasti. Vlada je dovela vojsku i za tri dana štrajkači su bili rastureni. Trupe su se ponašale ekstremno brutalno, ubivši 70 i ranivši 500 radnika. Dve hiljade štrajkača je zatvoreno.

Kliford Harper

Engleski umetnik Kliford Harper (Clifford Harper) imao je sasvim normalan životni put za jednog „anarhistu po ubeđenju“. Sa 13 godina izbačen je iz škole, nakon čega je obavljao niz različitih fizičkih poslova, da bi krajem šezdesetih započeo karijeru ilustratora u radikalnim časopisima kao što su Undercurrents, Cienfuegos Press Anarchist Review i Class War Comix.

Harperov stil, koji se razvio pod uticajem stripova, Erica Gilla i grafičkih novela Fransa Masereela, više liči na linorez nego na rad u tušu.

Slavu je stekao knjigom „Anarhija - grafički vodič“, koju je 1987. godine objavio Camdan Press (hrvatski prevod: Z.A.P., Zagreb 2000). Ostala važnija Harperova dela su: Radical Technology, The Education Of Desire - The Anarchist Graphics Of Clifford Harper itd.

Krispin Sartvel: "Šta reći!?"

Pre neki dan moja žena je prisustvovala sahrani jednog poznanika koji je izvršio samoubistvo. Propovednica, koja je tom prilikom držala službu, osvrnula se na period svog života kada je i sama bila očajna i pomišljala da sebi oduzme život. Ali Bog se umešao, rekla je, i spasao je.

Pretpostavljam da čovek kojeg je ona sahranjivala nije bio dovoljno dobar da bi ga Bog sačuvao, ili je to jednostavno božji hir da ga ne spreči da sebi raznese mozak.

I tako, dok se pojavljuju različiti tumači božje volje i razbijaju avione o zgrade, ili se nasuprot tome tvrdi da je Bog poslao na američki narod avione koji će udariti u te iste zgrade, ili da će Bog pomoći našoj blagoslovenoj naciji u potrazi za Osamom, ili da će Bog pomoći Osami da pobegne, čovek može samo da postavi epohalno pitanje: Molim!?

Kvint Horacije Flak: "IV Oda"

Luciju Sestiju Kvirinu*

„Ljuta zima prođe.
Prolećna promena, a i Favonije
vuku suve lađe morem da zaplove.
I niti se stoka sakriva po štali
niti orač vatru za sebe i stoku
rad' ogreva pali.
Ne belasa pašnjak od napale slane.


Sad majka Venera
dovodi horove sa visokog neba.
U njima su nimfe i gracije ljupke.
Od koraka teškog zemlja se potresa -
sve to od Vulkana, od mišica znojnih
i njegovog klesa.


Uzdignuta čela
venčići od mirte zelenkaste krase.
Ocvalo je cveće livadama dugim.
Prinose se žrtve jarića, jagnjadi
u senastom lugu na slavu Fauna
izobilja radi


Prijatelju Seste,
bleda Smrt pohodi krčme siromaha
kao što nalazi tvrđave kraljeva.
Život je baš kratak.
Noć nas prepokriva i u nadanjima
pa nas odvraćaju od novog početka
priče o Manima.


Primiće nas Pluton.
A što sad sipamo piće silovito
i vino na meru to nije doveka.
Ni Likijac nežni.
Nemoj se čuditi jer mladež sad greje
i što mu se djeva u proleće ovo
razdragano smeje.”

Liber br. 01 (maj/jun 2006)

Sadržaj

• Sonja Višnjić: "Šoljica sklada"
• Divna Tričković: "Mijazavin čudesni svet kod nas"
• Mario Topolšek: "Čovek i Zemlja nisu 2"
• al-Gazali: "O prijateljstvu i bratstvu u Bogu"
• Šams-e Tabrizi: "Indijski i «indijskiji»"
• Predrag Žižović: "Poruka vode"
• Mičio Kuši: "Degeneracija savremenog čoveka"
• Indijanske poglavice
• Miroslav Krstić: "Čarls A. Istman - Ohijesa"
• Ken Mekliod: "Anarhizam i naučna fantastika"
• Frans Masereel
• Robert Grin Ingersol: "Đordano Bruno"
• ΚΛΙΣΔΟΝ
• Antikvarnica MAM

Sonja Višnjić: "Šoljica sklada"

Čajna ceremonija nije ništa drugo
do kuvanje vode, spremanje i pijenje čaja.
Sen no Rikju

Šoljica za čajnu ceremoniju

Čajna ceremonija (ćado ili sado) jeste ritualno spremanje i služenje zelenog čaja u prahu u prisustvu gostiju. Trajanje formalne čajne ceremonije uključuje obrok (ćakaiseki) i dva služenja čaja (koića i usuća) i traje otprilike četiri sata, tokom kojih se domaćin celim svojim bićem predaje čajnom obredu u nameri da proizvede estetsko, intelektualno i fizičko uživanje i pomogne gostima da umire svoj um.

Da bi postigao ova načela, domaćin, ili domaćica, mogu provesti decenije u usavršavanju ne samo tačno propisanih procedura za serviranje i pripremu čaja, već takođe i u učenju poštovanja umetnosti, poezije, kaligrafije i ovladavanju veštine aranžiranja cveća i uređivanja bašte, negujući u sebi osećanja ljubaznosti, naklonosti, nesebičnosti i pažljivosti za potrebe drugih.

Iako su svi napori domaćina usmereni ka uživanju učesnika čajne ceremonije, ne može se reći da je sam čajni obred povlađivanje gostima i njihova razonoda. Čajna ceremonija je podjednako usmerena ka tome da učesnici osete poniznost usredsređivanjem pažnje na duboku lepotu najjednostavnijih prirodnih pojava, kao što su svetlost, zvuci vode, blesak vatre - koji naglašavaju postavku rustične čajne kolibe - ali i manifestacije stvaralačke sile univerzuma.

Razgovor u čajnoj sobi usredsređen je na ovakve teme. Gosti se neće upustiti u isprazno ćaskanje, već ograničiti svoj razgovor na razmatranje porekla čajnog pribora i divljenje lepoti prirode.

Uspostavljanju jednog od osnovnih načela okupljanja na čajnoj ceremoniji doprineo je zen budizam. U pitanju je načelo življenja u ovom trenutku, te je čitav čajni obred tako napravljen da se, otklanjanjem svih ometajućih svetovnih misli, usredsrede čula i u potpunosti učestvuje u obredu.

Pre početka ceremonije, gosti će se prvo okupiti u čekaonici gde će biti posluženi šoljicom tople vode koja će se kasnije koristiti za pravljenje čaja. Onda će čekati u bašti da ih na unutrašnjoj kapiji pozdravi domaćin, u vidu tihog naklona. Gosti će onda otići do „kamenog bazena“ gde će oprati ruke i usta i ući u čajnu sobu kroz niski ulaz tako sagrađen da bi ih podsetio da su svi jednaki. Gosti će se zatim diviti visećem svitku u niši, a to je obično kaligrafija nekog zen sveštenika. Zatim će, kleknuvši na pod, zauzeti svoja mesta. Nakon propisanih pozdrava, domaćin će dodati ugalj na vatru i poslužiti jednostavni sezonski obrok, tek toliko da se utoli glad. Gosti će onda sačekati da ih domaćin pozove na služenje čaja. Kutiju, kašičicu i šoljicu za čaj domaćin će brisati i simbolično pročišćavati, a svojim ritmičnim pokretima uvesti goste u stanje usredređenog mirovanja i smirenosti. Čaj se sprema u tišini i u jednoj šoljici, koja ide od gosta do gosta, a svaki će otpiti gutljaj sa istog mesta, na taj način se simbolično povezujući. Domaćin će onda dodati još uglja na vatru, poslužiti sušene slatkiše i pripremiti blaži, penušaviji čaj. Tokom ove završne faze, atmosfera je lakša i gosti se upuštaju u opušteni razgovor. Međutim, razgovor je i dalje usredsređen na divljenje priboru i atmosferi.

Nakon što je, krajem VII veka, uvežen iz Kine, zeleni čaj je oko XII veka počeo da se pije u japanskim manastirima i velikim aristokratskim kućama vladajuće ratničke elite. Čaj se prvobitno koristio kao lek, a monasi su ga pili da bi ostali budni tokom višečasnovnih meditacija. Rani oblici čajne ceremonije bili su velika okupljanja za razmetljivo izlaganje dragocenog pribora u velikim dvoranama, ili bučne proslave u kojima su učesnici pogađali poreklo različitih čajeva. Konačno, pod uticajem zen majstora iz XIV i XV veka, služenje čaja pred gostima poprima duhovno uzdižuću formu. Zen majstor iz XV veka, Murata Đuko (1422-1502) razbio je sve konvencije dotadašnjeg čajnog obreda namenjenog aristokratiji na skromnu sobu od četiri i po tatamija. Majstor čaja koji je usavršio ovaj obred je Sen no Rikju (1522-1591). Rikju je bio sin bogatog trgovca iz Sakaija, blizu Osake, najuspešnije japanske trgovačke luke XVI veka. Njegovo poreklo omogućilo mu je kontakt sa bogatim čajnim ceremonijama aristokratije, ali postaje zainteresovaniji za put sveštenika i njihov pristup čajnom obredu kao otelovljenju zen načela poštovanja svetog u svakodnevnom životu. Sledeći Đukoov primer, Rikju je lišio čajnu sobu, i način spremanja čaja, svega nepotrebnog (ne-suštinskog) i razvio čajni obred u kome nije bilo proćerdanog trenutka i ni jednog suvišnog predmeta. Umesto skupog uvoznog pribora za čaj u raskošnim prijemnim halama, Rikju je spremao čaj u slamnatoj kolibi koristeći se jedino gvozdenim čajnikom, jednostavnom lakiranom kutijom i kašičicom za čaj, metlicom od bambusa, i svakodnevnom činijicom za pirinač, koja je služila kao šoljica za čaj.

Jedini ukras u Rikjuovoj čajnoj sobi jeste viseći svitak (kakemono) ili vaza sa cvećem postavljena na tokonomi (niši). Zahvaljujući nedostatku ukrasa, učesnici obreda postaju svesniji detalja i otvaraju se za jednostavnu lepotu koja se nalazi oko njih i u njima samima.

Suština Rikjuove čajne ceremonije bila je u konceptu vabi. Vabi doslovno znači usamljenost. U filosofiji zena usamljenost i siromaštvo se posebno cene i ističu, smatrajući se najvećim bogatstvom jer omogućavaju čoveku da pogleda u sebe i pronađe duhovno bogatstvo tamo gde nema vezanosti za materijalno i svetovno. Zbog toga se Rikjuov stil naziva vabi-ća (vabi: usamljenost, jednostavnost, skromnost, siromaštvo; ća: čaj). Nakon Rikjuove smrti pojavilo se mnogo škola čaja, a čajna ceremonija je bila pod uticajem određenih samurajskih gospodara. Ipak, osnovno načelo u svim ovim školama ostao je Rikjuov duh jednostavnosti, usamljenosti, skromnosti i siromaštva.

U japanskoj čajnoj ceremoniji koja je, prema rečima Kakuzo Okakure, umeće življenja Japanaca, vladaju četiri osnovna načela: harmonija, poštovanje, čistota i smirenost. Na svaki od ovih načela uticala je određena filosofija, pa je tako harmonija taoističko načelo, koje nalaže održanje sklada sa prirodom, ili sklada između muškog i ženskog principa (jina i janga). Čistota je šintoističko načelo i ima dodira sa taoizmom. Poštovanje je konfučijansko načelo, a smirenost, kao najznačajnije, jedan je od najvećih doprinosa zen budizma japanskoj misli.

...Tek u japanskoj čajnoj ceremoniji vidimo kulminacuju čajnih ideala... Čaj je kod nas postao više od idealizacije forme pijenja; postao je religija umeća življenja. Napitak je izrastao u priliku za iskazivanje poštovanja čistoti i prefinjenosti, sveta služba u kojoj se domaćin i gost sjedinjuju da bi proizveli krajnje zemaljsko blaženstvo. Čajna soba je postala oaza u dosadnoj pustoši postojanja, gde su se umorni putnici mogli sresti da bi pili iz zajedničkog izvora zahvalnosti umetnosti. Ceremonija je bila improvizovana drama čiji je zaplet bio istkan čajem, cvećem i slikama. Nijedna boja nije smela da poremeti ton sobe, nijedan zvuk da naruši ritam stvari, nijedan pokret da se nametne harmoniji, nijedna reč da prekine jedinstvo ambijenta, a svi pokreti su morali da se izvode jednostavno i prirodno. To su bili ciljevi čajne ceremonije i što je zaista čudno, često su bili uspešno postizani...

(Kakuzo Okakura, Knjiga o čaju, str.28)

Divna Tričković: "Mijazavin čudesni svet kod nas"

Mijazava Kenđi

Da je Srbija Engleska ili Rusija, kod nas bi se o japanskoj književnosti i umetnosti uopšte od ranije mnogo više znalo, ali nije. Mi nismo imali velike kolonije i nismo imali tako razvijenu nauku, ni prirodnjačku ni društvenu, da bi nam bilo potrebno da se već vekovima prilagođavamo i da prilagođavamo tako daleke zemlje kao što su Japan, Koreja ili Kina. Mi smo se prilagođavali nekakvim drugačijim zakonima, i neki drugi su se prilagođavali nama, i zato je postojalo sasvim racionalno obrazloženje zašto se kod nas tako malo zna o tim udaljenim zemljama i ostrvima. Ali, danas više nije tako. Danas kada se grčevito borimo da zauzmemo što bolje mesto u novom svetskom poretku koji je već dobrano osvanuo i bez nas, nama je potrebno da znamo što više i što bolje o svim učesnicima na toj velikoj pozornici. Danas Japan jednostavno nije tako daleko čak ni nama.

Mario Topolšek: "Čovek i Zemlja nisu 2"

Ili - kako pronaći izgubljeni um
i tako ponovo doći u harmoniju
sa savršenstvom života

Kada sednem da napišem članak, uvek i ponovo shvatim da je to težak i odgovoran zadatak. Ne želim da napišem bilo šta - želim da to što napišem ima smisao, osećaj i da pomaže ljudskoj zajednici. Voleo bih pisati o ljubavi i miru, radosti, istini i pravednosti, o toleranciji, o vrlinama i lepim osećanjima, ali…

Izabrao sam da napišem o čoveku i zemlji, o temi koja izgleda nikoga ne zanima, a koja bi trebalo da je zajednička svima nama.

al-Gazali: "O prijateljstvu i bratstvu u Bogu"

Jedna stranica iz
al-Gazalijevpog dela
Ihya ´ulum al-din
(Oživljavanje verskih nauka)

Pronađi prijatelja koji poseduje sledećih pet osobina: mudrost, dobar karakter, preziranje greha, lažnog učenja i pohlepe.

Provođenje vremena sa budalom ne donosi ništa dobro. Završava se žalosno. Dobar karakter je neophodan zato što se može desiti da i mudrim čovekom vladaju rđave strasti i da zato nije dobro društvo. Grešnike i lažne učitelje bi trebalo izbegavati zato što nisu bogobojažljivi, te bezbrižno čine zabranjene radnje, tako da se na njih ne možete osloniti. Osim toga će se, a da oni to ne znaju, ta bolest duše preneti, tako da će i prijatelj jednog takvog čoveka ubrzo početi da razmišlja lakomisleno o grehu, postepeno gubeći sposobnost da mu odoli. Pohlepnog, svetovnog čoveka bi, međutim, trebalo izbegavati zato što njegovo društvo koči srce u potrazi za nebeskim carstvom.

Alkama je na svojoj posmrtnoj postelji dao dobar opis toga šta je prijatelj. „Sine“ - rekao je - „ako čezneš za društvom, pokušaj da pronađeš prijatelja koji te brani, uvećava tvoj ugled, koji ti pomaže da podnosiš teret patnji, koji ti pomaže u radu, koji te u vrlini bodri i greh ne savetuje, koji drage volje uslišuje sve tvoje molbe, koji i kada ćutiš pokušava da sazna šta ti je potrebno, koji u patnji sa tobom duboko sapati, koji potvrđuje (svedoči) tvoje reči, koji ti u svemu što činiš daje dobar savet dajući prednost tvom stanovištu nad svojim sopstvenim kada među vama postoji neka nesloga u mišljenju.“

Ovaj savet ukratko sažima osobenosti jednog prijatelja. Kada ga je čuo halifa Mamun iz roda Abasida, rekao je: „Gde se može pronaći takav prijatelj?“ - A Jahja mu odgovori: „Alkamin opis u stvari znači da bi trebalo da živimo bez prijatelja.“

Džafar al-Sadik daje negativan opis prijatelja. On kaže: „Ne traži društvo sledećih pet vrsta ljudi: kao prvo, lažnoga koji te obmanjuje poput fatamorgane; kao drugo, budale koja ti ne može biti ni od kakve koristi (čak i kada bi pokušala, samo bi ti škodila svojom ludošću); kao treće, škrticu koji se odvaja od tebe baš onda kada ti je najpotrebniji; kao četvrto, kukavice koja te ostavlja na cedilu kada si u opasnosti; i, kao peto, rđavog grešnika koji bi te prodao za šaku sitniša.“

Mora se poći od toga da ovi opisi mogu da posluže samo kao idealna slika. Međutim, u životu bi trebalo obratiti pažnju na trenutnu situaciju i iz nje izvući najbolje. Jer čovečji život nema mnogo smisla ako nema prijatelja.

Ljudi su kao drveće. Neki daruju plodove i hladovinu, drugi pružaju samo hladovinu, a opet treći daju samo čičkove i trnje. Tako je i sa prijateljima. Neki od njih su blagoslov, kako na ovom svetu tako i na onom. Neki su samo u ovom svetu korisni. Oni odgovaraju drveću koje pruža samo hladovinu, jer ovaj svet je senka. A neki nisu korisni ni u ovom svetu ni u sledećem, baš kao da su škorpije u ljudskom obličju.

Šams-e Tabrizi: "Indijski i «indijskiji»"

Jedan putnik putujući naiđe na niz dućana, ispred kojih stajahu prodavci i prodavahu svakojaku robu. Jedan trgovac stajaše ispred kovačke radnje. Sablje i noževi bejahu okačeni posvuda, a trgovac vikaše: „Indijske sablje imam, indijske jatagane prodajem, kupite i nosite, originalne indijske sablje, indijski jatagani kojima nema ravnih, ne žalite pare, budite mudri i kupite ih, ako hoćete da imate najbolju sablju na svetu kupite indijsku sablju...!“

Putnik pomisli: „Kod kuće imam svakakvih stvari, ali sablju nemam. Možda će mi jednog dana zatrebati, pa ako već treba da je kupim, onda je najbolje da kupim indijsku sablju, jer je ona, kao što ovaj čovek kaže, sigurno najbolja.“

Priđe trgovcu i upita ga: „Kakva je ta indijska sablja?“

„Kažu da indijsku sablju treba držati malo dalje od sebe jer je veoma oštra i brza, ona je u vatri žarena i u vodi kaljena, seče sve na šta naiđe, na celom ovom svetu ne postoji ništa oštrije od nje“, objasni trgovac.

Putnik, koji se baš beše zagrejao da je kupi, upita: „Otkud ja znam da su to baš indijske sablje?“

„Čudne stvari pitaš brate“, reče trgovac, „nema tu nikakve prevare, drvo se po svojim plodovima poznaje, a indijska sablja po svojim delima. Indijsku sablju ćeš poznati po tome što po čemu god sa njom da udariš, ona će to da prepolovi. Dovedi slona iz Indije, nosoroga iz Afrike, crnog đavola iz Turana, kamen sa planine Damavand, indijska sablja će samo jednim udarcem da ih prepolovi.“

Putnik kupi jednu sablju, i sav srećan ushićeno reče: „Sada hoću da je oprobam.“ Ispred njegovih nogu bejaše jedan kamen. On pokaza na njega i upita: „Mogu li na njemu da je isprobam?“

„Zašto ne bi mogao?“, odgovori trgovac, „sablja je tvoja pa čini s njom šta god ti je volja.“

Putnik podiže sablju i udari po kamenu. Sablja puče na dva dela. Putnik poče da negoduje: „Zar nisi rekao da indijska sablja sve može da prepolovi? Pa zašto se onda ona sama prepolovila? Možda zato što ovo nije indijska sablja!“

„Ovo jeste indijska sablja, ali vidi: postoje stvari koje imaju slična svojstva, samo što ih neke stvari imaju više a neke manje; ova sablja jeste indijska, ali je ovaj kamen „indijskiji“ od nje!“, objasni mu trgovac.

prevod: Dejan Spasojević

Predrag Žižović: "Poruka vode"

Kristal vode „Posle molitve“

Devedesetih godina prošlog veka, japanski naučnik dr Masaru Emoto, došao je do velikog naučnog otkrića, tačnije možda bi bilo pravilnije reći: uspeo je da dokaže ono što su stari narodi znali vekovima. Dokazao je da voda pamti, odnosno da voda ima, kako je on to nazvao, svoje „lice“. U prilog tome idu fotografije hiljade različitih kristala vode koji su menjali svoju strukturu u zavisnosti od spoljašnjih uticaja, odnosno od vibracija kojima su bili izloženi.

Mičio Kuši: "Degeneracija savremenog čoveka"

Mičio Kuši

Nije nam poznato koliko je vremena proteklo od kada je vrtložnim kretanjem u beskrajnom prostoru kosmičkog okeana nastala naša galaksija, kao ni kada je nastao naš sunčev sistem u krilu galaksije. Bilo je potrebno više od 4 milijarde godina da bi se Zemlja razvila do njenog sadašnjeg stanja. Biološki život na našoj planeti postoji već više od 3 milijarde godina, a čovečanstvo se progresivno razvija otprilike 20 miliona godina. I pored toga što ne znamo kako su čovekovi preci živeli i kako su se prilagođavali svojoj okolini, tokom perioda našeg razvoja homo sapiensa, naročito tokom istorijskog perioda o kojem imamo podatke, zaključujemo da je na zemlji bilo i nestalo više od 20 velikih civilizacija.

Indijanske poglavice

Kvana Parker

Kvana Parker,
vođa Komanča, napao je 1874. grupu belih lovaca koja je izvršila pokolj bufala. Ovim događajem počeo je tzv. Rat oko Crvene reke. U sukobu sa američkom vojskom Indijanci su poraženi, a Kvana je ostatak života proveo u rezervatu kao uspešan farmer.

Miroslav Krstić: "Čarls A. Istman - Ohijesa"

Čarls Aleksander Istman

Čarls Aleksander Istman (1858–1939) je rođen u plemenu Sijua kao sin majke poluindijanke i oca čistokrvnog Indijanca. Majka mu je umrla ubrzo posle porođaja, a sukobi tokom ustanka Sijua iz 1862. godine odvojili su ga od oca za koga se mislilo da je poginuo. Detinjstvo je proveo sa babom i ujakom. Nomadska plemena iz ravnica su tada živela potpuno izolovana od belih doseljenika koji su polako osvajali njihovu zemlju. Mali Ohijesa – ime koje je dobio kada je imao pet godina – odrastao je drevnim načinom života, onako kako su vekovima živeli njegovi preci. Čarls Aleksander Istman

Ken Mekliod: "Anarhizam i naučna fantastika"

Ken Mekliod

Za anarhizam sam se zainteresovao prvenstveno preko naučne fantastike. Kratka priča Pola Andersona „Poslednji Izbavitelj“ govori o sukobu između poslednjeg komuniste i poslednjeg pobornika kapitalizma – dvojice staraca koji okončavaju svoje živote daveći jedan drugoga u reci. To je mikrokosmos sveta u kome su Sjedinjene Države i Sovjetski Savaz sa svojim suparničkim ideologijama odavno propali. (U stvarnosti jedna već jeste, dok druga tek treba da nestane). Jeftine, mini-elektrane na fuziono gorivo omogućile su radikalnu decentralizaciju stanovništva i vlasti na male i u mnogo čemu samodovoljne zajednice, koje su ipak u stanju da sarađuju na kontinentalnom nivou da bi gradile svemirske brodove. Kao školarcu poznih šezdesetih godina prošlog veka, ova vizija mi se učinila primamljivom i kada sam o njoj pričao jednom prijatelju, on mi je odgovorio: „Miriše na anarhizam.“

Frans Masereel

Belgijski slikar Frans Masereel (1889-1972), jedan od najvećih majstora drvoreza XX veka, svetsku slavu stekao je grafičkim novelama, od kojih su najpoznatije: „Die Stadt“, „Idee“, „Souvenirs de mon pays“ i „Mon Livre d'Heures“. Tokom Prvog svetskog rata boravio je u Ženevi, gde je sarađivao sa pacifističkim časopisima Les Tablettes i La Feuille. U svojim radovima često obrađuje socijalne teme, prikazujući s jedne strane bezdušne vlastodršce i birokrate, a sa druge - sirotinju koja na kraju uvek plaća ceh. Svojim stilom uticao je na mnoge umetnike, a naročito na Clifforda Harpera, koga ovdašnji anarhisti znaju po delu „Anarhija - Grafički vodič“ (Z.A.P., Zagreb, 2000).

Robert Grin Ingersol: "Đordano Bruno"

Đordano Bruno

Noć srednjeg veka trajala je hiljadu godina. Prva zvezda koja je osvetlila horizont opšteg mraka bio je Đordano Bruno. On je bio vesnik zore.

Rodio se 1550. godine, a pošto je bio obrazovan za sveštenika, postao je dominikanski fratar. Konačno se njegov razum pobunio protiv doktrine transsupstancijacije. Nije mogao verovati da je celo Trojstvo u hostiji, ili u gutljaju vina. Nije mogao verovati u to da čovek može da proždere Tvorca univerzuma tako što će pojesti komad hleba. Ovo ga je navelo da istraži druge dogme katoličke crkve, i na svakoj strani je pronašao iste kontradikcije i nemogućnosti oslonjene, ne na razum, već na veru. Đordano Bruno


Oni koji su voleli neprijatelje svoje, ugrožavali su mu život. Morao je da beži iz svoje rođene zemlje, i postao je skitnica koja je lutala skoro svim evropskim zemljama. Izjavio je da se borio protiv onoga u šta su se sveštenici pretvarali da veruju, ne protiv onoga u šta su verovali. Bio je proteran iz sopstvene zemlje zbog svojih astronomskih stavova. Izgubio je veru u Bibliju kao izvor činjenica. Bio je u opasnosti zato što je otkrio istinu.

ΚΛΙΣΔΟΝ

Foto: Ana Borović

Peščani prasak u dubini što zuji,
U svilenom jezgru veseloga truda,
U nebeskom svetlu i maglenom sviru,
Već mučitelj hladi obasjani kladen.

Svelongen durandi umelon dukendi,
Simpelido kleron duhonden bilaka,
Aproklenaj cionlek tupancer kleptimon,
Umberejashika fronkel dumande,

Klisdon bomajgon tuklem dovinolar,
Selomberoj klisdon umeliken fedo,
Oh meloker tu klis munikor,
Esfingo tu gloderos usmel selerkun.

Miklor ulembe de senogled,
Avakumon sumbel ugamberklor,
Ihdon uholah izvenor kledromb,
Uhvajgon sedoraj komen zedan - klav?

I panj koji zuri što kolac ga hladi,
Gde čeka u vrevi nad usnulim perjem,
Odahnuli putnik u mramoru sivom,
Što čeka i krade svoj poslednji mir.

Milan Bates

Antikvarnica MAM

Unutrašnjost Antikvarnice „MAM”

Ako tražite korišćene, retke ili stare knjige, najkraći put vodi preko nekog od antikvarijata. Nažalost, sve manje je knjižara ovog tipa, jer su hiperprodukcija pojedinih izdavačkih kuća i pogrešna poreska politika, koja ne razlikuje trgovačku robu od kulturnog dobra, doveli do njihove propasti. Beograđani se svakako sećaju Prosvetinog antikvarijata u zgradi SANU, antikvarijata Matice srpske, BIGZ-ove knjižare na Terazijama ili odeljenja za antikvarnu knjigu Srpske književne zadruge. Svi ovi prostori su promenili namenu: u nekima se sada prodaju isključivo novi naslovi, dok su se u ostale uselile strane banke i firme. Zbog toga otvaranje jednog antikvarijata u današnje vreme predstavlja hrabar potez sa neizvesnim ishodom.

Antikvarnica „MAM“ u Lominoj ulici br. 61, iako je osnovana tek početkom ove godine, zahvaljujući izvrsnom izboru knjiga, verovatno ne mora da strepi za svoju budućnost. Njenim radom rukovodi gospodin Dragoljub Borović, iskusni antikvar koji je zanat ispekao u Srpskoj književnoj zadruzi. Posetioci ovde mogu ne samo da pronađu naslove koje su godinama tražili ili da prodaju „viškove“ iz svojih kućnih biblioteka, nego i da saznaju nešto novo o staroj srpskoj knjizi.