Džo King: "Biografija Buenaventure Durutija"

Buržoazija može podići u vazduh i uništiti
svoj svet pre nego što napusti pozornicu istorije.
Mi nosimo novi svet, ovde, u svojim srcima.
Taj svet raste ovog trenutka.
Buenaventura Duruti

Buenaventura Duruti
 (1896-1936)

Svesti na nekoliko stotina reči životnu priču skoro mitske ličnosti nije lak zadatak. Bez preterivanja se može reći da je Buenaventura Duruti svojom ličnošću simbolizovao hrabru borbu radnika i seljaka u svojoj zemlji, a još više – duh španskog anarhizma.

Rođen je 14. Jula 1896. u Leonu, gradu u srednjoj Španiji, kao sin železničara. Sa 14 godina napušta školu da bi postao šegrt u železnici. Kao i njegov otac, pridružio se socijalističkom sindikatu UGT. Aktivno je učestvovao u štrajku avgusta 1917. godine, do koga je došlo pošto je vlada izneverila dogovor između sindikata i poslodavaca. Ovaj protest je uskoro prerastao u generalni štrajk u celoj oblasti. Vlada je dovela vojsku i za tri dana štrajkači su bili rastureni. Trupe su se ponašale ekstremno brutalno, ubivši 70 i ranivši 500 radnika. Dve hiljade štrajkača je zatvoreno.


Duruti je uspeo da pobegne u Francusku, gde je došao u kontakt sa anarhistima u egzilu i čiji ga je uticaj naveo da se po svom povratku u zemlju, januara 1919, pridruži anarhističkom sindikatu CNT. Uključio se u borbu protiv diktatorskih poslodavaca u asturijskim rudnicima i prvi put je uhapšen u martu 1919. godine. Uspeo je da pobegne i sledećih petnaest godina posvetio se aktivnostima u CNT-u i anarhističkom pokretu.

Tih godina učestvovao je u nekoliko štrajkova i bio primoran da ode u izgnanstvo. Španske vlasti nesvesno su „izvozile“ buntovništvo, pošto su se Duruti i njegov bliski prijatelj Francisko Askaso rado uključivali u borbu za slobodu gde god da su se nalazili; i u Evropi i u Latinskoj Americi.

Španska monarhija je pala 1931. godine i Duruti se preselio u Barselonu; zajedno sa svojom prijateljicom Emilijanom, koja je u to vreme bila u drugom stanju, noseći njihovu ćerku Kolet. Pridružio se Iberjijskoj anarhističkoj federaciji (FAI), isključivo anarhističkoj organizaciji, i zajedno sa drugim aktivistima oformio grupu „Nosotros”. Oni su bili radikalna tendencija unutar CNT-a koja nije gajila iluzije prema nedavno proglašenoj Republici, insistirajući da je trenutak zreo za nastavak progresa prema socijalnoj revoluciji.

Sa izbornom pobedom liberalnog/reformističkog Narodnog fronta u februaru 1936, levica i desnica su se kretali u smeru sukoba, koji je ubrzo iniciran Frankovom vojnom pobunom 19. jula 1936. godine. CNT i FAI su se hrabro, organizovano i masovno suprotstavili vojsci.

Oni su pobedili u većem delu Španije uprkos fašističkoj nadmoći u oružju i opremi. Anarhistički doprinos je bio odlučujući u otporu fašistima širom zemlje, a u Kataloniji su ih sami porazili. Duruti je bio jedan od najhrabrijih boraca u toj bitci. Tada je život izgubio Francisko Askaso.

24. jula, iz Barselone gde je anarhistički cilj radničke kontrole, direktne demokratije i slobode počinjao da se pretvara u stvarnost, Duruti je pošao ka Saragosi, koju su okupirali fašisti. Kroz teške bitke ova radnička milicija, bez oficira i drugih stega regularne vojske, napredovala je i spasila aragonski front u borbi protiv mnogo bolje opremljenih fašističkih trupa.

Uporedo sa ovim, anarhističke snage su podržavale socijalnu transformaciju koja je značila ustanovljavanje zemljoradničkih kolektiva u Aragonu, uznemiravajući na taj način autoritarce komunističkih i socijalističkih partija, prema kojima se rat nije mogao dobiti uporedo sa revolucijom. Sa ratom ili bez njega ovim nesuđenim vladarima stvarna radnička demokratija se nikada ne bi svidela.

Posle oslobođenja Aragona, Duruti je dao intervju Pjeru van Pasenu iz Toronto Star-a. „Za nas“, rekao je Duruti, „ovo je pitanje razbijanja fašizma jednom za svagda. Da, i uprkos vladi. Nijedna vlada na svetu ne bori se protiv fašizma do smrti.

Kada buržoazija vidi kako joj moć klizi iz ruku ona pribegava fašizmu da bi se održala. Liberalna vlada Španije mogla je odavno da završi sa fašističkim elementima. Umesto toga ona je pristala na kompromis i dangubila. Čak i sad, u ovom trenutku postoje ljudi u vladi koji žele da blago postupaju sa pobunjenicima.“

Ovde se Duruti nasmejao „I nikad se ne zna, sadašnjoj vladi mogu zatrebati te pobunjeničke snage da bi ugušila radnički pokret...“

„Mi znamo šta hoćemo. Nama ništa ne znači što negde u svetu postoji Sovjetski Savez, radi čijeg su mira radnici Nemačke i Kine žrtvovani fašistima od strane Staljina. Mi hoćemo revoluciju ovde u Španiji, sada, a ne možda posle sledećeg evropskog rata.“

„Mi zadajemo Hitleru i Musoliniju mnogo više briga sa našom revolucijom nego cela ruska Crvena armija. Mi postajemo primer za nemačku i italijansku radničku klasu kako da postupa sa fašizmom.“

Ali, ubacio se van Pasen, čak i ako pobedite „sedećete na gomili ruševina“. Duruti je odgovorio: „Mi smo oduvek živeli u straćarama sa rupama u zidovima. Mi ćemo znati kako da se privremeno priviknemo. Jer, ne smete zaboraviti, mi znamo i kako da gradimo. Mi, radnici, smo sagradili te palate i gradove, ovde u Španiji i u Americi i svugde. Mi, radnici, možemo sagraditi druge, bolje umesto njih! Mi se uopšte ne plašimo ruševina. Mi ćemo naslediti zemlju u to nema sumnje. Buržoazija može podići u vazduh i uništiti svoj svet pre nego što napusti pozornicu istorije. Mi nosimo novi svet, ovde, u svojim srcima. Taj svet raste ovog trenutka.“

Duruti je oličavao osećanja i želje naoružanih radnika, postavši čudan „poglavica“čija je glavna privilegija bila da se bori u prvoj liniji i čiji je jedini čin bio poštovanje onih koji su bili jednaki sa njim. Njegov odvažni život se završio u novembru iste godine. Duruti je stigao 15-og sa 1800 ljudi da pojača odbranu Madrida, i odmah je sa njima otišao na najteži deo fronta. Na nesreću, već 19-og ga je pogodio smrtonosni hitac. Preminuo je u zoru 20. novembra, a sahranjen je dva dana kasnije na groblju „Montjuic“ u Barseloni u prisustvu 500.000 ljudi koji su nosili crno-crvene zastave anarhizma. To je bila najveća pogrebna povorka ikad viđena u Barseloni.

On je bio čovek koji se borio za svoj sindikat i anarhističke ideale, koji nikad nije tražio nikakve posebne privilegije za sebe, koji je delovao jednako koliko je čitao ili mislio, koji je voleo, sanjao i bio odlučan da ovaj svet, kad ga napusti, bude bolji od sveta koji je na rođenju zatekao.

Napomena:
Pre sedamdeset godina, 19. jula 1936. godine otpočela je socijalna revolucija u Španiji, koju je u delo sprovodila anarho-sindikalistička Nacionalna konfederacija rada - CNT. Ove godine u svetu se takođe obeležava i 110 godina od rođenja Buenaventure Durutija.