Anatomski crteži Leonarda da Vinčija

Leonardo:
Unutrašnji organi žene

Đorđo Vazari u svojim Životima znamenitih slikara, vajara i graditelja pripoveda da se Leonardo da Vinči tokom boravka u Milanu sa „velikom pažnjom posvetio proučavanju građe ljudskog tela, uz pomoć, a i sa svoje strane pomažući, mesera Marka Antonija dela Torea koji je među prvima bacio svetlo na anatomiju, do tada izgubljenu u senima neznanja. U tome mu je mnogo pomogao Leonardo, koji je sastavio knjigu sa crtežima u crvenoj kredi, obrisa izvučenih olovkom, kostiju i mišića koje je secirao sopstvenom rukom.“

Ovi crteži, pored toga što imaju izuzetnu naučnu vrednost, predstavljaju i svojevrsna umetnička dela, koja na najbolji način potvrđuju svestranost Leonardovog genija.

Prof. dr Aleksandar B. Nedeljković: "O noći 16. juna 1816. na Ženevskom jezeru"

Džon Vilijem Polidori
(1795-1821)

Svet se brzo menjao, tih godina; Evropa se, iako sada bez Napoleona, kretala ka jednoj budućnosti u kojoj mnogi aspekti društvenog i duhovnog života više nisu mogli biti isti kao pre njega. Ideali slobode i jednakosti svih ljudi, razbuktani četrdeset godina ranije Američkom revolucijom (1776) i nastavljeni Francuskom građanskom revolucijom (1789) koja je označila i kraj Srednjeg veka, nisu nestali Napoleonovim porazom; kad su se stišali odjeci topova sa Austerlica, Borodina i Vaterloa, a Bonaparta odveden u svoj Hag, u svoj Ševeningen (zvani Elba), Evropa se time nije vratila na staro, naprotiv. Čak ni vožnja kola po drumu više nije bila ista: ranije je vozio kako je ko stigao i hteo, levom stranom, desnom, ili sredinom, ali u svim zemljama koje je Napoleon makar i privremeno osvojio, sve do Dubrovnika (gde je tada itekako bilo Srba) i do Moskve, zadržalo se i evo i sad je na snazi francusko pravilo da na svakom drumu svako mora voziti desnom stranom. (Ali u Engleskoj ne, jer Napoleon nikada nije osvojio Englesku.) Srbi su – narod raštrkan, politički i dijalekatski heterogen, ali vrlo uporan – nastavili svoju revoluciju, svojim Drugim ustankom (1815) i time ponovo stavili sebe na samu prvu liniju evropskog fronta odbrane od turske agresivne tiranije. Nedugo posla prvih parobroda na okeanima, evropskim kopnom su krenule prve lokomotive! – bili su to tehnološki događaji koji će bitno izmeniti teoriju i praksu ratovanja, ali i svetsku privredu. Za samo nekoliko decenija, drveni jedrenjaci, svejedno da li civilni ili vojni, postali su stvar romantične prošlosti. (Poslednja u istoriji iole značajnija bitka drvenih jedrenjaka odigrala se 1827. kod Navarina, na zapadnoj strani Peloponeza, gde su flote zapadnih zemalja udružene sa ruskom flotom uništile tursku flotu, što je u kratkom roku donelo slobodu grčkom narodu a mir i bezbednost istočnom Mediteranu.) Ali su zapravo jedrenjaci otplovili u jednu prošlost koja će verovatno zauvek ostati romantična, jer ima nečeg inherentno romantičnog, prirodnog i divnog u plovidbi drvenim brodom na pogon vetra, ovde na planeti Zemlji.

Andrej R. Protić: "Orfej našega doba"

Nik Kejv

U svetu mediokriteta, čini se da je genijalnost mana. Ponor između mase mediokriteta i genija – nepremostiv je! Ovo naročito važi za poetsko stvaralaštvo, koje ne može uvek lako da se razume, ali treba da se oseti. Stari Heleni verovali su da njihove najveće pesnike nadahnjuju Muze, glasnice bogova – zato se stvarno velikim pesnicima praštalo čak i kada bi se oslobađali rigidnih okova poetske metrike. Estetika poetskog stvaralaštva, menjala se kroz vekove, uvek se prilagođavajući zahtevima svoga vremena, ali zadatak pesme je ostao isti – da oslika ličnosti, pejzaže i događaje na takav način da što bolje prenese na publiku raspoloženje samog pesnika u trenutku dok je „iz višeg sveta“ primao svoje poetsko nadahnuće.

Orfej, najveći pesnik iščezlog sveta antike, posedovao je talenat kojim je parirao i samoj smrti. Sakralna poezija staroga sveta imala je moć da smrtnu ljudsku prirodu, bar na trenutak, izdigne iznad carstva nužnosti i spoji je sa svetom večitih, nestvorenih idejnih monada. To pesništvo se zasnivalo na umeću da se kroz kalupe metričkih ograničenja uverivo prenesu uzvišene ideje, a sam ritam je budio imaginaciju čak i najnemaštovitijih slušalaca.

Indijanske poglavice

Kvana Parker

Kvana Parker,
vođa Komanča, napao je 1874. grupu belih lovaca koja je izvršila pokolj bufala. Ovim događajem počeo je tzv. Rat oko Crvene reke. U sukobu sa američkom vojskom Indijanci su poraženi, a Kvana je ostatak života proveo u rezervatu kao uspešan farmer.

Miroslav Krstić: "Čarls A. Istman - Ohijesa"

Čarls Aleksander Istman

Čarls Aleksander Istman (1858–1939) je rođen u plemenu Sijua kao sin majke poluindijanke i oca čistokrvnog Indijanca. Majka mu je umrla ubrzo posle porođaja, a sukobi tokom ustanka Sijua iz 1862. godine odvojili su ga od oca za koga se mislilo da je poginuo. Detinjstvo je proveo sa babom i ujakom. Nomadska plemena iz ravnica su tada živela potpuno izolovana od belih doseljenika koji su polako osvajali njihovu zemlju. Mali Ohijesa – ime koje je dobio kada je imao pet godina – odrastao je drevnim načinom života, onako kako su vekovima živeli njegovi preci. Čarls Aleksander Istman