Divna Tričković: "Mijazavin čudesni svet kod nas"

Mijazava Kenđi

Da je Srbija Engleska ili Rusija, kod nas bi se o japanskoj književnosti i umetnosti uopšte od ranije mnogo više znalo, ali nije. Mi nismo imali velike kolonije i nismo imali tako razvijenu nauku, ni prirodnjačku ni društvenu, da bi nam bilo potrebno da se već vekovima prilagođavamo i da prilagođavamo tako daleke zemlje kao što su Japan, Koreja ili Kina. Mi smo se prilagođavali nekakvim drugačijim zakonima, i neki drugi su se prilagođavali nama, i zato je postojalo sasvim racionalno obrazloženje zašto se kod nas tako malo zna o tim udaljenim zemljama i ostrvima. Ali, danas više nije tako. Danas kada se grčevito borimo da zauzmemo što bolje mesto u novom svetskom poretku koji je već dobrano osvanuo i bez nas, nama je potrebno da znamo što više i što bolje o svim učesnicima na toj velikoj pozornici. Danas Japan jednostavno nije tako daleko čak ni nama.

Mudri, dalekovidi i učeni ljudi naši otkrili su to još pre više od dvadesetak godina i osnovali na Filološkom fakultetu u Beogradu prvo grupu, a kasnije i Katedru posvećenu, kako to evrocentrični Evropejci vole da kažu, Orijentalistici, Bliskom i Dalekom istoku, koja i danas, takođe, pokušava da ide u korak sa zahtevima sadašnjice i osniva sve veći broj predmeta koji imaju za cilj da približe ove egzotične jezike i kulture ne samo onima koji su odlučili da im to bude životni poziv, već i onima koji bi za početak samo želeli da se sa njima malo bolje upoznaju.

Ali, zašto onda i dalje u našoj zemlji ljudi Japan vezuju gotovo isključivo za ekonomsku silu, za dobru tehniku, za vrednoću, za Sajonara, Samuraje i Sakuru, za Jasunari Kavabatu i haiku poeziju; danas i za humanitarce, žute autobuse, a ko je skoro bio po bolnicama i za razne medicinske aparate. Ljubitelji haikua znaće i za ponekog japanskog pesnika poput Bašoa, poneki predani vežbači borilačkih veština znaju za Moriheja Uešibu — osnivača Aikidoa, zalutali domaći budisti za Suzukija, savremenjaci za Bananu i Harukija, i još neki za još po nekog, ali oduvek mnogoljudan Japan ima mnogo više od toga za ponuditi. Avaj što ova naša zemlja obrazuje čitavu malu četu orijentalista, sinologa i japanologa, kad naši izdavači još nisu uspeli da pokažu malo više volje i želje da se upoznaju sa nečim što nije iz same bujice, na ovaj ili onaj način, komerijalne književnosti i literature uopšte. Slava retkim izuzecima! Ali, ne mogu sakriti da mene i dalje srce boli zbog činjenice da su u pitanju samo „izuzeci“.

Sigurno svako ima svoje razloge: glavnim se čini novac, ali i neupućenost. Ne postoji dovoljno časopisa, manifestacija i emisija koji su dovoljno otvoreni da bi mogli da preuzmu na sebe tu ulogu upoznavanja ovdašnjeg sveta sa svim tim što Japan, ali i druge zemlje, u sebi nosi. Jer, kako bi, ako ni ne znaju za izuzetan značaj i uticaj nekih pisaca za čija, čak, imena nikad nisu ni čuli, urednici uopšte i mogli da budu zainteresovani za objavljivanje njihovih dela kod nas? Kako bi naš čitalac uopšte poželeo da kupi dela nekog pisca za kog nikad nije čuo i za kog nije siguran ni kojoj ni kakvoj tradiciji on pripada? Zbog toga mora da postoji, da stalno nastaje i obnavlja se duh koji provejava ovim časopisom, želja da se upozna nešto novo, nešto drugačije, nešto kvalitetno. Interesantno je da se posedovanjem ovog kvaliteta u većoj meri ne može pohvaliti ni razvijeni Zapad.

Među navedenim „izuzecima“ kod nas, nalazi se i Edicija Kokoro — Duh Istoka, koja je sa već dvadesetak naslova našoj javnosti kroz mala vrata prikazala i nešto drugačiji sliku Japana od one u ovdašnjoj svesti uvrežene, a ja sam imala izuzetnu čast i zadovoljstvo da sa tim bliskim mi entuzijastima više puta sarađujem. I tako, zahvaljujući njima kod nas je prošle jeseni osvanuo jedan novi čudesni svet — čudesni svet Mijazave Kenđija.

Ko je Mijazava Kenđi? Ne, on nije Nobelovac, nije ni neko sa čijim imenom ćete se susreti kada potražite JAPAN na internetu ili na stranicama turističkih vodiča, ali jeste neko ko je obeležio jedan period japanske istorije književnosti i za koga zna skoro svaki pismeni Japanac (a nepismenih gotovo da nema). To je neko ko je u japanskoj književnosti na mestu naših Stevana Sremca, Branislava Nušića, Alekse Šantića i drugih njihovih savremenika. On ima nešto Zmajevsko i ponešto Vukovsko, a u nas retkoj istoriji japanske književnosti koja je izašla u okviru prvog toma Povjesti svjetske književnosti (Mladost, Zagreb, 1982.) Vladimir Devide stavlja ga u red sa Nacume Sosekijem i Morijem Ogaijem, čuvenim velikanima japanske pisane reči. Tako Vladimir Devide beleži: „Pjesnik i pripovedač Miyazawa Kenji u mnogo čemu je bio neke vrste japanskog Alberta Schweitzera“, aludirajući na njegovu posvećenost ljudima i prirodi, njegovu požrtvovanost prema seljacima iz svog kraja.

Od 1896.godine, kada je Mijazava rođen, do 1933.godine, kada je umro, u Japanu su se smenile čak tri ere! Skoro tri stotina godina stabilan sistem Tokugava vlasti srušio se s treskom 1868. godine i kleknuo pred cara Meiđija. Era cara Meiđija traje do 1912. god, kada nastupa Taišo era do 1926. god. Od godine 1926. do 1989. vlada poslednji japanski bog-car — Hirohito. Kako li su bile prelomne te godine za Japan! Mi, okruženi Evropom i Azijom, proterivali smo tada Turke, borili se u Prvom svetskom ratu i po ko zna koji put gradili sebe među raznim drugima, a Japanci su se po prvi put u svojoj istoriji našli pred tako ogromnim pritiskom vanjskog sveta pred kojim nisu smeli da posustanu ali nisu znali ni kako da sa njim opstanu. Jalova tradicija srušila se pred tim bremenom, ali je Duh Japana ipak preživeo. U to doba, kada kreće trka za dostignućima Zapada, kada su japanski estetički i etički ukusi i navike, pažljivo građeni i odgajani desetinama vekova žestoko bombardovani novim i drugačijim navikama Evrope i Amerike, kada su u jednom cugu Japanci pokušavali da ispiju sve znanje i sve lepote „Dalekog zapada“ i pod tim zahtevom, zavarani lakoćom podražavanja, neretko gubili lični i nacionalni identitet, bilo je i onih koji se za svoju i japansku originalnost nisu brinuli, a među njima bio je i Mijazava Kenđi.

Kao i za Van Goga, za Mijazavu Kenđija se slabo znalo u njegovo vreme. A ko bi u tim nestabilnim vremenima obraćao pažnju na jednog zanesenjaka iz malog provincijskog grada? O svom trošku i samoinicijativno u svojoj dvadesetosmoj godini izdao je jedine dve knjige koje su mu izašle za života: jednu zbirku pesama i jednu zbirku priča za decu. Ostale njegove zbirke priča izašle su poshumno, a kasnije su doživele takav uspeh da danas postoje u njegovom rodnom mestu, u Hanamakiju, Ivate provincija, njemu posvećeni muzej i istraživački centar. Interesovanje za Mijazavu Kenđija stalno raste, što u samom Japanu, što u inostranstvu. Delimično kao posledica toga, neke njegove priče, posebno iz zbirke koju je on sam objavio, sada delimično postoje prevedene kod nas pod nazivom Zvezda noćnog jastreba i druge priče.

Zašto su ove priče bitne za upoznavanje naših ljudi sa Japanom? Zato što te priče zna svaki Japanac još od osnovne škole, i zato što im se mnogi vraćaju bezbroj puta kasnije u životu. Zato što su za Japance one ono što su za nas pesme kosovskog i drugih ciklusa, narodne bajke i basne. One čine tkanje arhetipa, mitskog karaktera koji Japancima leži u podsvesti. One ih uče dok su još mali šta je dobro a šta ne, šta je bitno i šta čini čoveka čovekom. A kada to zaborave, oni im se vraćaju. Mijazavine priče su priče za decu u onom smislu u kom u svakom čoveku čuči jedan mali, brižljivo skriveni dečačić ili devojčica. One su priče za decu koliko i Mali princ, koliko i Baš-Čelik. I isto toliko one su priče za ne samo odrasle, već i prave ljude.