Sonja Višnjić: "Šoljica sklada"

Čajna ceremonija nije ništa drugo
do kuvanje vode, spremanje i pijenje čaja.
Sen no Rikju

Šoljica za čajnu ceremoniju

Čajna ceremonija (ćado ili sado) jeste ritualno spremanje i služenje zelenog čaja u prahu u prisustvu gostiju. Trajanje formalne čajne ceremonije uključuje obrok (ćakaiseki) i dva služenja čaja (koića i usuća) i traje otprilike četiri sata, tokom kojih se domaćin celim svojim bićem predaje čajnom obredu u nameri da proizvede estetsko, intelektualno i fizičko uživanje i pomogne gostima da umire svoj um.

Da bi postigao ova načela, domaćin, ili domaćica, mogu provesti decenije u usavršavanju ne samo tačno propisanih procedura za serviranje i pripremu čaja, već takođe i u učenju poštovanja umetnosti, poezije, kaligrafije i ovladavanju veštine aranžiranja cveća i uređivanja bašte, negujući u sebi osećanja ljubaznosti, naklonosti, nesebičnosti i pažljivosti za potrebe drugih.

Iako su svi napori domaćina usmereni ka uživanju učesnika čajne ceremonije, ne može se reći da je sam čajni obred povlađivanje gostima i njihova razonoda. Čajna ceremonija je podjednako usmerena ka tome da učesnici osete poniznost usredsređivanjem pažnje na duboku lepotu najjednostavnijih prirodnih pojava, kao što su svetlost, zvuci vode, blesak vatre - koji naglašavaju postavku rustične čajne kolibe - ali i manifestacije stvaralačke sile univerzuma.

Razgovor u čajnoj sobi usredsređen je na ovakve teme. Gosti se neće upustiti u isprazno ćaskanje, već ograničiti svoj razgovor na razmatranje porekla čajnog pribora i divljenje lepoti prirode.

Uspostavljanju jednog od osnovnih načela okupljanja na čajnoj ceremoniji doprineo je zen budizam. U pitanju je načelo življenja u ovom trenutku, te je čitav čajni obred tako napravljen da se, otklanjanjem svih ometajućih svetovnih misli, usredsrede čula i u potpunosti učestvuje u obredu.

Pre početka ceremonije, gosti će se prvo okupiti u čekaonici gde će biti posluženi šoljicom tople vode koja će se kasnije koristiti za pravljenje čaja. Onda će čekati u bašti da ih na unutrašnjoj kapiji pozdravi domaćin, u vidu tihog naklona. Gosti će onda otići do „kamenog bazena“ gde će oprati ruke i usta i ući u čajnu sobu kroz niski ulaz tako sagrađen da bi ih podsetio da su svi jednaki. Gosti će se zatim diviti visećem svitku u niši, a to je obično kaligrafija nekog zen sveštenika. Zatim će, kleknuvši na pod, zauzeti svoja mesta. Nakon propisanih pozdrava, domaćin će dodati ugalj na vatru i poslužiti jednostavni sezonski obrok, tek toliko da se utoli glad. Gosti će onda sačekati da ih domaćin pozove na služenje čaja. Kutiju, kašičicu i šoljicu za čaj domaćin će brisati i simbolično pročišćavati, a svojim ritmičnim pokretima uvesti goste u stanje usredređenog mirovanja i smirenosti. Čaj se sprema u tišini i u jednoj šoljici, koja ide od gosta do gosta, a svaki će otpiti gutljaj sa istog mesta, na taj način se simbolično povezujući. Domaćin će onda dodati još uglja na vatru, poslužiti sušene slatkiše i pripremiti blaži, penušaviji čaj. Tokom ove završne faze, atmosfera je lakša i gosti se upuštaju u opušteni razgovor. Međutim, razgovor je i dalje usredsređen na divljenje priboru i atmosferi.

Nakon što je, krajem VII veka, uvežen iz Kine, zeleni čaj je oko XII veka počeo da se pije u japanskim manastirima i velikim aristokratskim kućama vladajuće ratničke elite. Čaj se prvobitno koristio kao lek, a monasi su ga pili da bi ostali budni tokom višečasnovnih meditacija. Rani oblici čajne ceremonije bili su velika okupljanja za razmetljivo izlaganje dragocenog pribora u velikim dvoranama, ili bučne proslave u kojima su učesnici pogađali poreklo različitih čajeva. Konačno, pod uticajem zen majstora iz XIV i XV veka, služenje čaja pred gostima poprima duhovno uzdižuću formu. Zen majstor iz XV veka, Murata Đuko (1422-1502) razbio je sve konvencije dotadašnjeg čajnog obreda namenjenog aristokratiji na skromnu sobu od četiri i po tatamija. Majstor čaja koji je usavršio ovaj obred je Sen no Rikju (1522-1591). Rikju je bio sin bogatog trgovca iz Sakaija, blizu Osake, najuspešnije japanske trgovačke luke XVI veka. Njegovo poreklo omogućilo mu je kontakt sa bogatim čajnim ceremonijama aristokratije, ali postaje zainteresovaniji za put sveštenika i njihov pristup čajnom obredu kao otelovljenju zen načela poštovanja svetog u svakodnevnom životu. Sledeći Đukoov primer, Rikju je lišio čajnu sobu, i način spremanja čaja, svega nepotrebnog (ne-suštinskog) i razvio čajni obred u kome nije bilo proćerdanog trenutka i ni jednog suvišnog predmeta. Umesto skupog uvoznog pribora za čaj u raskošnim prijemnim halama, Rikju je spremao čaj u slamnatoj kolibi koristeći se jedino gvozdenim čajnikom, jednostavnom lakiranom kutijom i kašičicom za čaj, metlicom od bambusa, i svakodnevnom činijicom za pirinač, koja je služila kao šoljica za čaj.

Jedini ukras u Rikjuovoj čajnoj sobi jeste viseći svitak (kakemono) ili vaza sa cvećem postavljena na tokonomi (niši). Zahvaljujući nedostatku ukrasa, učesnici obreda postaju svesniji detalja i otvaraju se za jednostavnu lepotu koja se nalazi oko njih i u njima samima.

Suština Rikjuove čajne ceremonije bila je u konceptu vabi. Vabi doslovno znači usamljenost. U filosofiji zena usamljenost i siromaštvo se posebno cene i ističu, smatrajući se najvećim bogatstvom jer omogućavaju čoveku da pogleda u sebe i pronađe duhovno bogatstvo tamo gde nema vezanosti za materijalno i svetovno. Zbog toga se Rikjuov stil naziva vabi-ća (vabi: usamljenost, jednostavnost, skromnost, siromaštvo; ća: čaj). Nakon Rikjuove smrti pojavilo se mnogo škola čaja, a čajna ceremonija je bila pod uticajem određenih samurajskih gospodara. Ipak, osnovno načelo u svim ovim školama ostao je Rikjuov duh jednostavnosti, usamljenosti, skromnosti i siromaštva.

U japanskoj čajnoj ceremoniji koja je, prema rečima Kakuzo Okakure, umeće življenja Japanaca, vladaju četiri osnovna načela: harmonija, poštovanje, čistota i smirenost. Na svaki od ovih načela uticala je određena filosofija, pa je tako harmonija taoističko načelo, koje nalaže održanje sklada sa prirodom, ili sklada između muškog i ženskog principa (jina i janga). Čistota je šintoističko načelo i ima dodira sa taoizmom. Poštovanje je konfučijansko načelo, a smirenost, kao najznačajnije, jedan je od najvećih doprinosa zen budizma japanskoj misli.

...Tek u japanskoj čajnoj ceremoniji vidimo kulminacuju čajnih ideala... Čaj je kod nas postao više od idealizacije forme pijenja; postao je religija umeća življenja. Napitak je izrastao u priliku za iskazivanje poštovanja čistoti i prefinjenosti, sveta služba u kojoj se domaćin i gost sjedinjuju da bi proizveli krajnje zemaljsko blaženstvo. Čajna soba je postala oaza u dosadnoj pustoši postojanja, gde su se umorni putnici mogli sresti da bi pili iz zajedničkog izvora zahvalnosti umetnosti. Ceremonija je bila improvizovana drama čiji je zaplet bio istkan čajem, cvećem i slikama. Nijedna boja nije smela da poremeti ton sobe, nijedan zvuk da naruši ritam stvari, nijedan pokret da se nametne harmoniji, nijedna reč da prekine jedinstvo ambijenta, a svi pokreti su morali da se izvode jednostavno i prirodno. To su bili ciljevi čajne ceremonije i što je zaista čudno, često su bili uspešno postizani...

(Kakuzo Okakura, Knjiga o čaju, str.28)