Ken Mekliod: "Anarhizam i naučna fantastika"

Ken Mekliod

Za anarhizam sam se zainteresovao prvenstveno preko naučne fantastike. Kratka priča Pola Andersona „Poslednji Izbavitelj“ govori o sukobu između poslednjeg komuniste i poslednjeg pobornika kapitalizma – dvojice staraca koji okončavaju svoje živote daveći jedan drugoga u reci. To je mikrokosmos sveta u kome su Sjedinjene Države i Sovjetski Savaz sa svojim suparničkim ideologijama odavno propali. (U stvarnosti jedna već jeste, dok druga tek treba da nestane). Jeftine, mini-elektrane na fuziono gorivo omogućile su radikalnu decentralizaciju stanovništva i vlasti na male i u mnogo čemu samodovoljne zajednice, koje su ipak u stanju da sarađuju na kontinentalnom nivou da bi gradile svemirske brodove. Kao školarcu poznih šezdesetih godina prošlog veka, ova vizija mi se učinila primamljivom i kada sam o njoj pričao jednom prijatelju, on mi je odgovorio: „Miriše na anarhizam.“
Tako sam pročitao sve što sam mogao da pronađem o anarhizmu, počev od „Socijalnog anarhizma“ Đovanija Baldelija, „Političke teorije anarhizma“ Ejpril Karter i Kon-Benditovog „Suvišnog komunizma“. Ova dela me nisu učinila anarhistom, ali su promenila moj život. Sada bih zauzvrat želeo da anarhiste više zainteresujem za naučnu fantastiku i na taj način promenim njihove živote.

Zapravo, voleo bih da vidim ne samo veći broj naučno-fantastičnih dela prožetih anarhizmom, već i da anarhistički pokret i javnost budu bolje informisani o naučnoj fantastici nego što trenutno jesu. Kloniranje, genetički inženjering, produženje životnog veka, nanotehnologija, svemirska istraživanja i industrijalizacija, veštačka inteligencija itd. sve više prelaze iz naučne fantastike, preko stručnih časopisa, na naslovne stranice dnevnih novina. Ako anarhisti nastave da ignorišu ova dostignuća, drugi, manje gadljivi, će odrediti njihovu namenu, a time i budućnost.

Ne treba da čudi što previše anarhističke retorike ima ukus devetnaestog veka, jer u to vreme ona je najvećim delom i napisana. Međutim, tako ne mora da bude. Jednu od najinspirativnijih knjiga koje sam pročitao, „Prodor u budućnost” (Zenith Books, Hodder & Stoughton, London 1965) napisao je anarhista Toni Gibson. Zanimljivo je da u njoj nema ni reči o anarhizmu. Na korici je postavljeno sledeće pitanje: “Svemir, nove nacije, automatizacija, prenaseljenost... Na koji način možemo da iskoristimo milion godina iskustva u predstojećim revolucijama?” Ako je neki anarhista nakon toga pružio i upola živopisan i direktan odgovor, voleo bih da ga čujem. Isto pitanje naučna fantastika još uvek postavlja i na njega različito odgovora.

Naučna fantastika je relevantna za preokupacije anarhizma, zato što, kako je to Piter Nevil (TL, Proleće 2001) ispravno rekao, „dozvoljava ispitivanje alternativnih svetova, sistema i društava i međusobno delovanje različitih ideja“. Međutim, Ričard Aleksander je, takođe ispravno, primetio (TL, Jesen 2001) da je Nevil u svom članku propustio da pomene mnoga naučno-fantastična dela skorijeg datuma koja su od potencijalnog interesa za anarhiste. Isti slučaj je i sa ovim tekstom – jer napolju ima mnogo toga.

Akademske rasprave o anarhizmu i naučnoj fantastici počinju i završavaju se sa romanom Ursule Legvin „Čovek praznih šaka“, knjigom koja je verovatno odbila daleko više ljudi od anarhizma nego bilo koja druga. Ona pruža sumornu viziju anarhističkog komunizma: nešto poput posebno fanatičnog kibuca ili kolektiva iz vremena Španskog građanskog rata. Kompjuteri su utkani u ekonomsko planiranje, deca se obeshrabruju da budu „egoistična“ – da razviju posesivnost prema svojim igračkama ili idejama. U Ševeku, briljantnom fizičaru sa previše sopstvenih ideja, zbog toga dolazi do konflikta koji je u romanu dobro prikazan. U odsustvu javne rasprave i nemilosrdnog shvatanja moralnosti, Ševek nema mogućnosti da javno izrazi svoje neslaganje, niti da pronađe istomišljenike; umesto toga njegov unutrašnji konflikt prerasta u sukob sa drugim pojedincima. On postaje izolovan kao svaki disident u totalitarnoj državi.

Daleko veselija vizija društva bez državnog aparata, klasa i novca prikazana je u serijalu „Kultura“ Jana Benksa, čija je radnja smeštena u galaktičko društvo obilja, zasnovanom na dobroćudnoj veštačkoj inteligenciji – mašinama nalik bogovima, u kome ljudi žive poput miša u siru ili šišmiša u zvoniku. Život u „Kulturi“ liči na krstarenje po Karibima, izuzev činjenice da brod poseduje sopstveni okean. Svi nezadovoljnici lenstvovanjem imaju slobodan izbor da se iskrcaju ili – ako su pametni – da se priključe makjavelističkim mahinacijama Odeljenja za kontakte, koje vešto gura zaostale planete u pravcu levice ili desnice. Čak i prilikom intervencija, Kultura zadržava naučničku smirenost, ostavljajući pojedine planete po strani - ispravno vršenim društvenim eksperimentima neophodni su kontrolni uzorci. Zemlja, ukoliko čitalac do sada nije pogodio, jeste jedan od njih.

Slično anarho-komunističko društvo zamislio je trezveni pobornik slobodnog tržišta, američki inženjer Džejms P. Hogan u svom „Putovanju iz jučerašnje godine“. Njegova utopija zasnovana je na lakše ostvarivoj tehnologiji od nerazgovetne, magične mašinerije Kulture. I ovde postoje roboti koji obavljaju prljave poslove, ali nemaju svest, pa se ljudi ne oslanjaju na njihovu dobroćudnost, već samo na toleranciju. Čitalac stiče jasan utisak da je Hogan imao nacrte, ako ne (još uvek) i programe ovih mašina na svom radnom stolu. Međutim, okosnicu priče predstavlja zabava Hoganovih junaka da zamajavaju Zemljane, predstavnike državnog kapitalizma, koji pokušavaju da ih ponovo potčine. „Vodite me svom nenadređenom“ nije najprodorniji način da se ponovo uspostavi vertikalna vlast.

U tom pogledu, Hogan sledi na prvi pogled bezbrižne i vesele, a suštinski ozbiljne, anti-autoritarne Frenk Raselove priče u „Velikoj eksploziji“, u kojima Zemlja sa različitim uspehom vraća raštrkane kolonije pod okrilje svog birokratskog carstva. Vrhunac zbirke predstavlja priča „A onda više nije bilo nikoga“, u kojoj se jedan neobičan brod, natovaren birokratama i posadom sklonom pobuni, sukobljava sa visoko individualističkom anarhijom čije „tajno oružje“ – Gandijevska neposlušnost – istovremeno predstavlja princip delovanja (kada je saradnja dobrovoljna, onda je njeno ukidanje efikasno sredstvo prisile) i revolucionarnu strategiju.

U razvijenim zemljama Internet pruža svakodnevno iskustvo anarhije koja funkcioniše kroz saradnju ili odsustvo saradnje. Nil Stivenson u romanu „Snow Crash“ živo oslikava duh slobodne volje koji je prožimao Internet u pionirskim godinama, kada su međusobno neprijateljske „online zajednice“ istraživača, libertera, anarhista, boraca za ljudska prava, revizionista Holokausta i pornografa pronašle na kraju zajednički cilj kao „građani neta“ u borbi protiv svih pokušaja da se uvedu propisi i cenzura. Cinična izreka kompjuterskih zaluđenika glasi: „Ako ustanovite da u vašem programu postoji bug, proglasite ga za karakteristiku“, pa Stivenson veselo pristupa nekim očigledno opravdanim primedbama anarhizmu: nestabilni pojedinci naoružani ličnim nuklearnim oružjem postupaju kao... krajnje ljubazni momci. Sa Velikim Hong Kongom koji je područje servisnih radionica na autoputu, Mafijom kao franšizom za dostavu pica „Imate prijatelja u Familiji“, i belim enklavama u Novoj Južnoj Africi koje se razmeću svojim bazukama, mapa anarhije cyber prostora je iscrtana na raskomadanom telu države.

„Vatra nad ponorom“ Vernora Vindža koristi Internet ne samo kao model galaktičke komunikacione mreže, prikladno nazvane „Mreža milion laži“, već i galaktičke zajednice različitih društava, od kojih su samo neka anarhistička, ali, ipak, sva egzistiraju zajedno. Za anarho-kapitalistu Vindža sa iskrenim anarhističkim pogledima, anarhija nije toliko program koliko je opis postojeće situacije. Mi se nikada nismo razvili iz prirodnog stanja, niti ćemo ikada to moći. U Vindžovom svetu ima mnogo državnika, ali nema države, u smislu vlasti čija pretenzija na legitimitet može da se podržava ili napada. Ovaj svet se u beskraj oslanja na mitske kornjače, dok po njemu šeta bezbroj foliranata.

Sumnja da je država prožeta duhom javnosti koliko i neka korporacija ili banda kriminalaca prodrla je u američku kulturu odmah nakon ubistva prvog Kenedija i imala je za posledicu brojne teorije zavere. Trilogija „Iluminatus!“ Roberta Šija i Roberta A. Vilsona probija se kroz niz zavera i svaki put, kada je sa neke od njih skinut veo, iza tajnih gospodara pojavljuju se još tajanstveniji gospodari. Iza Bildbergera, Trilateralista i uobičajenih osumnjičenih, otkrivamo Masone, iza njih Iluminate, iza Iluminata Templare, pa Katare, Gnostike... Kako vreme prolazi vrhovni manipulator poprima obličje lavkraftovskog čudovišta iz prekambrijske epohe, a čitalac je poodavno shvatio suštinu. Kao što to reče Čomski, ako želite da saznate imena stvarnih vlasnika sveta, pogledajte brendirana imena koja vas okružuju.

Knjige koje sam napisao inspirisane su koliko gorenavedenim delima, toliko i anarhističkom i liberterskom literaturom, svejedno da li ona dolazi sa „levice“ ili „desnice“. Bez Nozikove „Anarhije, države i utopije“ ne bih mogao da napišem „Star Fraction“; bez „SPGB Socijalizma i praktičnih alternativa“ i Morisovih „Vesti niotkuda“ ne bih napisao „The Cassini Division“; a bez „Prudona i anarhizma“ Larija Gambona – „Nebeski put“. Ovi raznovrsni izvori inspiracije tipični su za naučnu fantastiku i nadam se da će postati deo novog i širokog liberterskog pokreta, koji bi svi voleli da vidimo, a svakako i društvo koje bi on stvorio. Budućnost bez prinude biće delo mnogih ruku i mnogih duhova, a ona počinje sada.

* * *

Ken Mekliod (Ken Macleod) škotski sf pisac, rođen 2. avgusta 1954. u Stornveju na ostrvu Luis, danas živi u Edinburgu.

Nakon završenih studija zoologije na Univerzitetu u Glazgovu, radio je kao programer i usput pisao svoj magistarski rad iz oblasti biomehanike.

U naučnoj fantastici bavi se problemima singulariteta, evolucijom kulture različitih ljudskih zajednica i kiborzima kao naslednicima ljudskog roda. Njegovi romani često istražuju socijalističke, komunističke i anarhističke ideje, koje Mekliod odlično poznaje kao veteran britanske levičarske scene. Tokom šezdesetih bio je član Međunarodne marksističke grupe (International Marxist Group), tokom sedamdesetih britanske sekcije Četvrte Internacionale, a tokom osamdesetih KP Velike Britanije. Ukupan Mekliodov opus najbolje se može opisati kao tehno-progresivan.

Bibliografija:

Serijal Fall Revolution
1. The Star Fraction (1995)
2. The Stone Canal (1996)
3. The Cassini Division (1998)
4. The Sky Road (1999)

Trilogija Engines of Light
1. Cosmonaut Keep (2000)
2. Dark Light (2001)
3. Engine City (2002)

Ostala dela
1. The Human Front (2002)
2. Newton's Wake: A Space Opera (2004)
3. Learning the World: A Novel of First Contact (2005)
4. Giant Lizards From Another Star (2006)